U poslednje vreme sam pod ogromnim stresom zbog ličnih okidača i svega što se dešava, protesti, političke tenzije i stalna neizvesnost samo mi dodatno lome živce. Ceo život stiskam vilicu i škripim zubima, ali sada vidim da je preslo sve granice i prelazi u svakodnevnu bol.

Kupio sam štitnik za zube za spavanje, ali ni to ne pomaže – i dalje ih nesvesno stežem. Probao sam vežbe za vilicu, masaže, tople kupke… Jedino što mi je malo pomagalo bila je meditacija, ali zbog ADHD-a teško uspevam da budem dosledan.

Zakazao sam pregled kod zubara jer imam osećaj da sam zube već istrošio, a ponekad mi deluje kao da će da puknu dok stisnem. Imam i hroničnu anksioznost i PTSP, pa mislim da mi je ovo postao način samoumirivanja.

Najgore je što ne prestajem ni dok sam budan – kao da pokušavam da batalim neku zavisnost.
Da li je neko imao slično iskustvo i šta vam je pomoglo?

Sakrij

Već dugo osjećam nezadovoljstvo i potpuni nedostatak motivacije. Dolazim iz razbijene obitelji i sama ta pomisao me slomi. Možda je to razlog zašto me svaka pomisao na vezu ili dublju bliskost s ljudima plaši.

Razvod mojih roditelja ostavio je ogroman trag, a postoje i još mračnije stvari o kojima ne mogu ni pisati. Svaki dan ih osjećam u sebi – samo pomisao na obitelj izaziva mi mučninu. Kao da me progoni nešto iz čega se nikad neću oporaviti. O tome nikada nisam razgovarao s nikim.

Odnos s ocem gotovo da i ne postoji, a i kada smo u kontaktu, on unosi nered, a ja ostajem taj koji mora čistiti posljedice. Ni s prijateljima više nisam blizak – svatko živi svoj život, i sretan sam zbog njih, ali kod sebe osjećam samo prazninu.

Kad je riječ o obitelji, osjećam se kao potpuni promašaj.

Sakrij

Zajedno smo odrasle, sve smo dijelile. Danas ima muža, djecu, kuću, izgleda sretno. A ja još sama, u podstanarskom stanu, jedva spajam kraj s krajem. Volim je, iskreno. Ali kad mi pošalje slike s mora, osjetim kako me stegne u grudima. Ne zato što joj želim zlo. Nego jer nisam sigurna da ja to ikada neću imati. I mrzim što mi takve misli uopšte padnu na pamet...

Sakrij

Nisam se udala iz ljubavi. Udala sam se da ne ostanem sama. Imala sam 32 godine, svi su već bili "na svom", roditelji me pritiskali. On je bio dobar, vrijedan, ali nije bilo iskrica. Danas imamo dvoje djece, živimo mirno... ali često gledam u plafon noću i pitam se — je li ovo sve?

Sakrij

Moja žena je toliko ljubomorna da kad izađem sam iz kuće, ne smem da progovorim ni reč sa bilo kojom ženom. Ne smem kod ženske frizerke, lekarke ili zubarke. Ne smem da stanem u red kod ženske kasirke, niti da u banci razgovaram sa službenicom. Zabranjeno mi je da odgovaram na poruke koleginica, a rođendanske čestitke čak i od rođaka moram da brišem. Na pijaci, ako na tezgi prodaje žena, moram da nađem drugog prodavca. U teretani ne smem da treniram pored žena, a u autobusu ne smem da sedim pored neke ako je slobodno mesto. Čak i na porodičnim okupljanjima moram paziti koliko dugo pričam sa nekom njenom rođakom ili snajom. Osećam se kao da živim pod lisicama.

Sakrij

Vraćam se s posla, umorna, u svojim mislima, kad mi prilazi lik i kaže – citiram:
„Prijavi se na neko takmičenje ljepote. Ti si najljepša osoba koju sam ikada vidio.“

Srce mi zaigra, osmijeh do ušiju, ego naraste bar tri broja. Zahvalim mu kao da mi je upravo uručio Oscara za najlepši hod do kuće. Samopouzdanje – 100%.

A onda, kasnije saznam...
Legenda što me uzdignula do zvijezda je – lokalni džanki. Malo šašav, malo svoj.

I tako, u jednom danu – i misica i realista. Život piše najbolje skečeve.

Sakrij

Već mjesecima se borim s anksioznošću, a nitko oko mene to ne shvaća. Sve je počelo kad sam izgubila posao prošle jeseni. Odjednom, svaki dan je borba – srce mi lupa, ne mogu spavati, stalno mislim da ću razočarati obitelj. Pokušala sam pričati s mamom, ali ona samo kaže: "Sredi se, svi imaju probleme." Prijateljice me zovu na kavu, al ja se izgovaram jer me guši pomisao na razgovor. Ponekad samo sjedim i plačem, ne znam kako dalje. Je li itko prošao ovo i kako se izvukao?

Sakrij