Cijeli život sam mislila da je moj babo hladan čovjek. Nije znao reći "volim te", nikad me nije zagrlio, rijetko je bio kod kuće. Bio je strog i često nervozan. Ja sam ga zbog toga potajno krivila za mnogo toga – zašto nisam imala "normalno" djetinjstvo, zašto sam odrasla s tolikim nemirima.

Tek kad sam se udala i postala roditelj, počela sam shvatati. Da je sve to vrijeme zapravo šutio jer je bio iscrpljen od posla. Da nije znao kako da pokaže emocije, jer ni njemu to niko nikad nije pokazao. Da me volio na svoj način – kroz ogrebotine na rukama, kroz pare koje je slao i kad nije imao, kroz sve te pokvarene cipele koje je sam krpio da bi meni kupio nove.

Umro je iznenada, srce. Nije stigao ni da vidi mog sina.
A ja... ja nikad nisam rekla: "Hvala ti za sve. Hvala što si bio tu, i kad nisam vidjela da jesi."

Zato, ako još imaš nekoga svog – reci mu to. Danas. Ne čekaj da bude kasno kao ja.

Sakrij

Prošla je godina, a ja još čekam da se on javi, da napravi prvi korak. Drugarice me nagovaraju da mu se javim, da mu kažem da je moje sve, da ne znam je li veća ljubav ili želja za njim, želja za boljim životom koji dolazi samo s njim. Možda je bolje ovako. Čekam ga u nemirnim noćima, nagnem se na prozor, gledam u prekrasno nebo prošarano zvijezdama i osluškujem noćnu tišinu. Znala sam da neće doći, ali sam ga čekala. Znala sam da će samo u snovima biti moj. Djevojke su ponosne, ne žele pokazati osjećanja prema voljenoj osobi, ali žele da on zna. Ja sam drugačija. Ne želim nikog osim njega. Sve moje prijateljice su imale veze, neke se čak sretno udaju, a ja još nisam imala nikog. Ne zato što me nitko ne želi, već jer ja ne želim nikog osim njega. Vjerujem da sve dođe na svoje, ali bojim se da će, kad tako bude, biti kasno. Snovi se uvijek ostvaruju, samo nam se čini da nije tako jer ponekad zakasne. A kasno je najgore vrijeme koje postoji.

Sakrij

Stalo mi je do njega čak i nakon godine i nešto više. S njim nikad nisam znala na čemu sam. Ne živimo u istom gradu, udaljeni smo oko dva sata vožnje autom. Viđamo se ponekad kad dođem u njegov grad, i tada je sve savršeno – zezamo se, pričamo, ponašamo se kao da ništa prije nije bilo. Slobodni smo skroz. Kad se vratim kući, dopisujemo se po cijele dane, ali nakon pet dana to prestane. Javi mi se jednom ili dva puta mjesečno. Kad opet odem u njegov grad, sve se ponavlja. Stalo mi je, ali ne bih vezu s njim. Voljela bih da budemo više od prijatelja, ali ne par. Možda prijatelji s povlasticama? Dopisujemo se kao da smo u vezi, zovemo se "ljubavi". Možda sam samo navikla na njega? Pomozite!

Sakrij

Već mjesecima se borim s anksioznošću, a nitko oko mene to ne shvaća. Sve je počelo kad sam izgubila posao prošle jeseni. Odjednom, svaki dan je borba – srce mi lupa, ne mogu spavati, stalno mislim da ću razočarati obitelj. Pokušala sam pričati s mamom, ali ona samo kaže: "Sredi se, svi imaju probleme." Prijateljice me zovu na kavu, al ja se izgovaram jer me guši pomisao na razgovor. Ponekad samo sjedim i plačem, ne znam kako dalje. Je li itko prošao ovo i kako se izvukao?

Sakrij

Prije tri godine sam se posvađao s ocem zbog gluposti – hteo je da prodamo porodičnu kuću, a ja sam bio protiv. U ljutnji sam mu rekao da je sebičan i da mu nije stalo do nas. Nije progovorio sa mnom od tada. Mama mi javlja da je sve slabiji, zdravlje mu popušta, a ja ne znam kako da mu priđem. Svaki put kad pomislim da ga nazovem, sram me uhvati zbog onog što sam rekao. Šta ako ode, a ja mu nikad ne kažem da mi je žao? Osjećam se kao najgori sin.

Sakrij