Nisam ni primijetila kad je postao dio mene. U početku je to bio samo osmijeh, pogled… a onda odjednom – shvatim da ga trebam kao zrak. Njegova blizina mi donosi mir, a daljina nemir. Možda ne govorim uvijek naglas koliko ga volim, ali u sebi znam – on je moja sigurna luka u svijetu koji se stalno mijenja.

Sakrij

Nisam uopšte škakljiva. Ali svaki put kad sam tužna, dečko me počne škakiljati da mi popravi raspoloženje. Gleda me onim najnježnijim očima i čeka da puknem od smijeha. I zaista se nasmijem svaki put – ne zato što me škakilja, već zato što vidim koliko se trudi da me oraspoloži. On je stvarno najslađi.

Sakrij

Imam 22 godine i već neko vrijeme mi se sviđa jedan momak od 28. Ne poznajemo se toliko blisko, ali svaki put kad ga sretnem srce mi brže zakuca. Želim da mu se javim, ali me muči pitanje – da li je glupo da se djevojka prva javi? Bojim se da će možda pogrešno shvatiti ili da ću ispasti napadna. S druge strane, voljela bih barem da znam da li postoji šansa. Šta mislite, da li da skupim hrabrosti i javim mu se?

Sakrij

Bio je moj svet, a pretvorio mi je život u pakao. Moj bivši je zahtevao da mu lokacija na telefonu bude uključena 24/7, zvao me po 100 puta dnevno. Ispitivao me kao da sam kriminalac, i pravdao da mora da zna sve. Zabranjivao mi je da izlazim, da imam drugove, i uvek sumnjao da ga varam. A ja sam ga volela toliko da sam bila slepa za sve osim njega, ali sam morala da prekinem to ludilo. Svaki pokušaj raskida završavao se njegovim obećanjima da će se promeniti. Napokon sam skupila snagu, blokirala ga svuda, izbrisala svaki trag. Kidam se jer nikad nije shvatio koliko sam ga želela.

Sakrij

Bio sam jako zaljubljen u svoju bivšu djevojku. Mislim... nisam bio – još uvijek sam. Prije par mjeseci se udala. Poslala mi pozivnicu, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. I ja, budala, odem. Popijem. Puknem. Napravim sranje. Potučem se.

Znam, znam – sad bi mi neko pametovao: „Da je stvarno voliš, pustio bi je da bude srećna.“ Ali, realno... nisam ja superheroj, ja sam samo čovjek. A srce kad pukne, ne bira ni mjesto ni način.

Da mogu da vratim vrijeme – ne bih išao na tu svadbu. Ne bih napravio scenu. Ali iskreno, da mogu da vratim vrijeme... vratio bih nju.

Sakrij

Prošla je godina, a ja još čekam da se on javi, da napravi prvi korak. Drugarice me nagovaraju da mu se javim, da mu kažem da je moje sve, da ne znam je li veća ljubav ili želja za njim, želja za boljim životom koji dolazi samo s njim. Možda je bolje ovako. Čekam ga u nemirnim noćima, nagnem se na prozor, gledam u prekrasno nebo prošarano zvijezdama i osluškujem noćnu tišinu. Znala sam da neće doći, ali sam ga čekala. Znala sam da će samo u snovima biti moj. Djevojke su ponosne, ne žele pokazati osjećanja prema voljenoj osobi, ali žele da on zna. Ja sam drugačija. Ne želim nikog osim njega. Sve moje prijateljice su imale veze, neke se čak sretno udaju, a ja još nisam imala nikog. Ne zato što me nitko ne želi, već jer ja ne želim nikog osim njega. Vjerujem da sve dođe na svoje, ali bojim se da će, kad tako bude, biti kasno. Snovi se uvijek ostvaruju, samo nam se čini da nije tako jer ponekad zakasne. A kasno je najgore vrijeme koje postoji.

Sakrij