Zvala me bivša da mi čestita rođendan. Prošlo je već godinu dana, a njen glas još uvijek ima moć da mi zaustavi srce na sekundu. Ne znam jesam li još zaljubljen ili je to samo nostalgija, al svaki put kad vidim njen broj, sve mi se okrene.

5.000 puta dnevno ođem na profil bivšeg dečka.

Bio sam jako zaljubljen u svoju bivšu djevojku. Mislim... nisam bio – još uvijek sam. Prije par mjeseci se udala. Poslala mi pozivnicu, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. I ja, budala, odem. Popijem. Puknem. Napravim sranje. Potučem se.

Znam, znam – sad bi mi neko pametovao: „Da je stvarno voliš, pustio bi je da bude srećna.“ Ali, realno... nisam ja superheroj, ja sam samo čovjek. A srce kad pukne, ne bira ni mjesto ni način.

Da mogu da vratim vrijeme – ne bih išao na tu svadbu. Ne bih napravio scenu. Ali iskreno, da mogu da vratim vrijeme... vratio bih nju.

Prošla je godina, a ja još čekam da se on javi, da napravi prvi korak. Drugarice me nagovaraju da mu se javim, da mu kažem da je moje sve, da ne znam je li veća ljubav ili želja za njim, želja za boljim životom koji dolazi samo s njim. Možda je bolje ovako. Čekam ga u nemirnim noćima, nagnem se na prozor, gledam u prekrasno nebo prošarano zvijezdama i osluškujem noćnu tišinu. Znala sam da neće doći, ali sam ga čekala. Znala sam da će samo u snovima biti moj. Djevojke su ponosne, ne žele pokazati osjećanja prema voljenoj osobi, ali žele da on zna. Ja sam drugačija. Ne želim nikog osim njega. Sve moje prijateljice su imale veze, neke se čak sretno udaju, a ja još nisam imala nikog. Ne zato što me nitko ne želi, već jer ja ne želim nikog osim njega. Vjerujem da sve dođe na svoje, ali bojim se da će, kad tako bude, biti kasno. Snovi se uvijek ostvaruju, samo nam se čini da nije tako jer ponekad zakasne. A kasno je najgore vrijeme koje postoji.

Svaki put kad se vratim kući nakon dejta, imam osjećaj da moji roditelji osjete miris njegovog parfema. Onda sam u panici.

Viđam se s dvojicom momaka u isto vrijeme. Nikako se ne mogu odlučiti samo za jednog.

Stalo mi je do njega čak i nakon godine i nešto više. S njim nikad nisam znala na čemu sam. Ne živimo u istom gradu, udaljeni smo oko dva sata vožnje autom. Viđamo se ponekad kad dođem u njegov grad, i tada je sve savršeno – zezamo se, pričamo, ponašamo se kao da ništa prije nije bilo. Slobodni smo skroz. Kad se vratim kući, dopisujemo se po cijele dane, ali nakon pet dana to prestane. Javi mi se jednom ili dva puta mjesečno. Kad opet odem u njegov grad, sve se ponavlja. Stalo mi je, ali ne bih vezu s njim. Voljela bih da budemo više od prijatelja, ali ne par. Možda prijatelji s povlasticama? Dopisujemo se kao da smo u vezi, zovemo se "ljubavi". Možda sam samo navikla na njega? Pomozite!

Ide mi na živce sestra mog dečka. Kad smo kod njega, skoro uvijek je kod kuće. Ne možemo ništa raditi zbog nje, khm, khm... Moronka je!

Koja je najluđa stvar koju vam je dečko ili djevojka napravio?

Imam 17 godina i nikad nisam imala dečka, nikad mi to nije bilo važno. Nisam se nikad poljubila s dečkom i ne znam kako to izgleda prvi put. Sada mi se sviđa jedan dečko, jako je fin i dobar. Mislim da se i ja njemu sviđam, vidim to po njegovom ponašanju. Što da radim ako me pita da budemo zajedno? Jako sam stidljiva i mirna, pogotovo oko dečki koji mi se sviđaju. Bojim se da bi me ostavio ako nešto krivo napravim. Najviše se bojim poljupca.