Bio sam jako zaljubljen u svoju bivšu djevojku. Mislim... nisam bio – još uvijek sam. Prije par mjeseci se udala. Poslala mi pozivnicu, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. I ja, budala, odem. Popijem. Puknem. Napravim sranje. Potučem se.

Znam, znam – sad bi mi neko pametovao: „Da je stvarno voliš, pustio bi je da bude srećna.“ Ali, realno... nisam ja superheroj, ja sam samo čovjek. A srce kad pukne, ne bira ni mjesto ni način.

Da mogu da vratim vrijeme – ne bih išao na tu svadbu. Ne bih napravio scenu. Ali iskreno, da mogu da vratim vrijeme... vratio bih nju.