Prošla je godina, a ja još čekam da se on javi, da napravi prvi korak. Drugarice me nagovaraju da mu se javim, da mu kažem da je moje sve, da ne znam je li veća ljubav ili želja za njim, želja za boljim životom koji dolazi samo s njim. Možda je bolje ovako. Čekam ga u nemirnim noćima, nagnem se na prozor, gledam u prekrasno nebo prošarano zvijezdama i osluškujem noćnu tišinu. Znala sam da neće doći, ali sam ga čekala. Znala sam da će samo u snovima biti moj. Djevojke su ponosne, ne žele pokazati osjećanja prema voljenoj osobi, ali žele da on zna. Ja sam drugačija. Ne želim nikog osim njega. Sve moje prijateljice su imale veze, neke se čak sretno udaju, a ja još nisam imala nikog. Ne zato što me nitko ne želi, već jer ja ne želim nikog osim njega. Vjerujem da sve dođe na svoje, ali bojim se da će, kad tako bude, biti kasno. Snovi se uvijek ostvaruju, samo nam se čini da nije tako jer ponekad zakasne. A kasno je najgore vrijeme koje postoji.