Prošla je godina, a ja još čekam da se on javi, da napravi prvi korak. Drugarice me nagovaraju da mu se javim, da mu kažem da je moje sve, da ne znam je li veća ljubav ili želja za njim, želja za boljim životom koji dolazi samo s njim. Možda je bolje ovako. Čekam ga u nemirnim noćima, nagnem se na prozor, gledam u prekrasno nebo prošarano zvijezdama i osluškujem noćnu tišinu. Znala sam da neće doći, ali sam ga čekala. Znala sam da će samo u snovima biti moj. Djevojke su ponosne, ne žele pokazati osjećanja prema voljenoj osobi, ali žele da on zna. Ja sam drugačija. Ne želim nikog osim njega. Sve moje prijateljice su imale veze, neke se čak sretno udaju, a ja još nisam imala nikog. Ne zato što me nitko ne želi, već jer ja ne želim nikog osim njega. Vjerujem da sve dođe na svoje, ali bojim se da će, kad tako bude, biti kasno. Snovi se uvijek ostvaruju, samo nam se čini da nije tako jer ponekad zakasne. A kasno je najgore vrijeme koje postoji.

Stalo mi je do njega čak i nakon godine i nešto više. S njim nikad nisam znala na čemu sam. Ne živimo u istom gradu, udaljeni smo oko dva sata vožnje autom. Viđamo se ponekad kad dođem u njegov grad, i tada je sve savršeno – zezamo se, pričamo, ponašamo se kao da ništa prije nije bilo. Slobodni smo skroz. Kad se vratim kući, dopisujemo se po cijele dane, ali nakon pet dana to prestane. Javi mi se jednom ili dva puta mjesečno. Kad opet odem u njegov grad, sve se ponavlja. Stalo mi je, ali ne bih vezu s njim. Voljela bih da budemo više od prijatelja, ali ne par. Možda prijatelji s povlasticama? Dopisujemo se kao da smo u vezi, zovemo se "ljubavi". Možda sam samo navikla na njega? Pomozite!

Imam 17 godina i nikad nisam imala dečka, nikad mi to nije bilo važno. Nisam se nikad poljubila s dečkom i ne znam kako to izgleda prvi put. Sada mi se sviđa jedan dečko, jako je fin i dobar. Mislim da se i ja njemu sviđam, vidim to po njegovom ponašanju. Što da radim ako me pita da budemo zajedno? Jako sam stidljiva i mirna, pogotovo oko dečki koji mi se sviđaju. Bojim se da bi me ostavio ako nešto krivo napravim. Najviše se bojim poljupca.

Prije dvije godine upoznala sam njega na moru, u Makarskoj. Bio je to najljepši tjedan mog života – šetnje plažom, razgovori do zore, smijeh. Rekao mi je da me voli, a ja sam mu vjerovala. Obećao je da će doći u Zagreb, da ćemo nastaviti. No, kad sam se vratila kući, samo su poruke postajale sve rjeđe. Na kraju mi je priznao da ima djevojku i da je to bila "samo ljetna avantura". Srce mi je slomljeno, ali još uvijek sanjam o njemu. Svako ljeto se nadam da ću ga sresti na istoj plaži. Jesam li luda što još čekam?